Jed­nog sa­svim obič­nog rad­nog da­na Alek­san­dru Ča­bar­ka­pi, iz Pod­go­ri­ce, na po­slu je pri­šla že­na krh­ke gra­đe sti­dlji­vo skri­va­ju­ći po­gled i mo­le­ći za to­li­ko nov­ca ko­li­ko je do­volj­no za po­la hlje­ba. Te­ži­na ko­ju je osje­tio tom pri­li­kom i sli­ka ko­ja mu se ure­za­la u sje­ća­nje po­ja­ča­va­la se ka­da je pri­mi­je­tio da ona zbog sti­da iz­bje­ga­va da pro­đe na­red­nih da­na bli­zu mje­sta gdje ra­di. Od­lu­čio je da ovoj že­ni i vi­še po­mog­ne, ko­li­ko mu nje­go­ve fi­nan­si­je do­zvo­lja­va­ju. Obez­bije­dio je na­mir­ni­ce i sred­stva za hi­gi­je­nu i alar­mi­rao Ban­ku hra­ne da po­sto­ji skrom­na po­ro­di­ca ko­joj je po­moć pri­je­ko po­treb­na.
Da me­đu na­ma, upr­kos sve­mu, po­sto­je lju­di ko­ji ne okre­ću gla­vu od tu­đih pro­ble­ma, sprem­ni da po­mog­nu, či­ne­ći to či­stog sr­ca, svje­do­či ovaj gest Ča­bar­ka­pe. On je Re­lji­ći­ma po­klo­nio tri pa­ke­ta hra­ne i hi­gi­je­ne u vri­jed­no­sti od sto­ti­nu eura.
Po­ve­de­ni li­je­pim i hu­ma­nim pri­mje­rom su­gra­đa­ni­na, eki­pa ,,Da­na” je u sa­rad­nji sa Ban­kom hra­ne obez­bije­di­la i uru­či­la pa­ket na­mir­ni­ca Da­ni­ci Re­ljić. Po ko zna ko­ji put is­po­sta­vi­lo se tač­nim da ne po­ma­žu oni ko­ji su bo­ga­ti, već oni ko­ji ima­ju ve­li­ko sr­ce.
- Dir­nu­la me je nje­na si­tu­a­ci­ja i to što je jed­nom pri­li­kom do­šla do po­sla agdje ra­dim, da mo­li za si­na, za hra­nu, ne za al­ko­hol, dro­gu ili ko zna šta. Osje­ćam se is­pu­nje­nim što sam im po­mo­gao. To se ri­je­či­ma ne is­ka­zu­je. Po­zi­vam sve lju­de do­bre vo­lje da pru­že po­moć oni­ma ko­ji­ma je za­i­sta po­treb­na i da to či­ne stal­no, a ne sa­mo ka­da me­di­ji go­vo­re o to­me – ka­zao je Ča­bar­ka­pa.
Ova skrom­na že­na, bez ika­kvih pri­ma­nja, ne že­li da mo­li, već se sna­la­zi ra­de­ći pri­vat­ne po­slo­ve ka­ko bi na taj na­čin pre­hra­ni­la se­be i si­na.
- Za hljeb mi ne­ka­da ne­ko i da. Osta­vlja­ju mi i vo­će i po­vr­će u rad­nja­ma, ali naj­te­že mi pa­da što ne mo­gu da si­nu pri­ju­štim ma­te­ri­jal za ško­lu i kom­pju­ter ko­ji mu tre­ba – ka­že Da­ni­ca. Ži­ve u ne­u­slov­noj pro­sto­ri­ji, pod plo­čom, na oba­li Mo­ra­če, u ku­ći u ko­joj se uda­la. Muž ju je osta­vio i već du­gi niz go­di­na ni ona ni sin ne­ma­ju ni­ka­kvog kon­tak­ta sa njim. Ne zna­ju gdje je. Zbog pre­tje­ra­ne skrom­no­sti Da­ni­ca se ni­je obra­ća­la za po­moć. Po­ne­kad joj po­mog­ne brat iz No­vog Sa­da, ali ni on ni­je kon­stant­no u mo­guć­no­sti.
- Ku­ća nam je bi­la po­pla­vlje­na 2010. go­di­ne ka­da se Mo­ra­ča iz­li­la. Vo­da mi je skroz ušla u ku­ću. I sa­da se po­zna­ju tra­go­vi na zi­do­vi­ma i vra­ti­ma. Je­dva smo ma­li i ja uspje­li da iz­le­ti­mo. Ni­je­sam ni zna­la šta se de­ša­va. Ne­ka­ko sam uspje­la da jed­nu pro­sto­ri­ju do­ve­dem u red, ali za si­no­vlje­vu so­bu ni­je­sam ima­la nov­ca. Pro­zor je sa­mo pre­kri­ven naj­lo­nom. Du­va. Ne dam mu da u njoj bo­ra­vi, ali on ne­će, ka­že mi, ka­ko ću tu sa to­bom – pri­ča Da­ni­ca. Ona do­da­je, da je sa­da ni­ko ne di­ra što se smje­šta­ja ti­če, ali da je taj pro­stor pred­vi­đen za ru­še­nje.
– Iz­dr­ža­va­mo se od nov­ca ko­ji za­ra­dim či­ste­ći tu­đe ku­će. Ali, sve je to ne­iz­vje­sno. Ka­da su pen­zi­je ta­da me zo­vu, pa za­ra­dim po ne­ki di­nar. Po­ne­kad mi da­ju i ne­ki ulaz da oči­stim. Ne mo­gu da skr­pim mje­sec sa tim po­slo­vi­ma. Po­zna­jem dru­gog, tre­ćeg, pa mi da­ju za hljeb, zna­ju me. Osta­ve mi ne­ke dje­voj­ke rad­ni­ce, jer me zna­ju, krom­pi­ra i lu­ka da imam da sku­vam – ka­za­la je Re­ljić.
– Naj­go­re mi je zbog ško­le, što mu sva­ki čas ne­što tre­ba. Za vek­nu hlje­ba sva­ko će da mi da, ali ju­tros su mu tre­ba­li li­sto­vi. Ot­kud da mu dam, a on je i po­red sve­ga vr­lo­do­bar đak, a ne­ma ni kom­pju­ter ko­ji mu je neo­p­ho­dan – pri­ča tu­žna maj­ka.
Da­ni­ca ni­je ima­la sre­će da do­bi­je sta­lan po­sao, već je ne­ka­da us­pje­va­la da se po­vre­me­no za­po­sli u bol­ni­ci kao spre­ma­či­ca.
- Vje­ruj­te mi, No­va go­di­na je bi­la, on je pr­vog ja­nu­a­ra ro­đen, a ja ni­je­sam ima­la sok na sto da mu sta­vim. Sje­dje­li smo i gle­da­li te­le­vi­zor. Za­u­sta­vljao me je, ali sam re­kla idem, pa će mi taj euro ne­ko da­ti. Šta da vam pri­čam – za­vr­ša­va Re­ljić.
A.ĆU­KO­VIĆ


Po­moć neo­p­hod­na

Svi lju­di do­bre vo­lje, a ko­ji ima­ju mo­guć­no­sti da po­mog­nu po­ro­di­ci Da­ni­ce Re­ljić mo­gu to uči­ni­ti upla­tom nov­ca na ži­ro ra­čun broj 510120a596580502286 kod Cr­no­gor­ske ko­mer­ci­jal­ne ban­ke. Ta­ko­đe, po­slo­dav­ci na te­ri­to­ri­ji Glav­nog gra­da ko­ji bi Da­ni­ci mo­gli po­nu­di­ti bi­lo ka­kvo za­po­sle­nje, mo­gu je kon­tak­ti­ra­ti pre­ko na­še re­dak­ci­je po­zi­vom na broj te­le­fo­na 020-481-525.